Досије

КРАТКА ИСТОРИЈА ГАЛИПОЉСКИХ СРБА
Подвиг трајања
Знамо их као сремске сургуне, прогнанике. Када су 1521. Турци освојили сремску деспотовину и Београд, и српско становништво из Срема присилно је пресељено, али не у Цариград као Београђани. Насељено је у девет места на ободу Тракије и улазном делу Галипољског полуострва, највише у Бајрамич. Разне су потресе преживели за пола миленијума, метеже и ратове, пљачке и збегове, одласке и повратке. Али нису престали да буду Срби ни да у кући говоре српски. После Балканских ратова коначно су морали да узмакну ка матици, која више није ни постојала. Њихови последњи пламичци догоревају у овим нашим суморним данима. „Кад би нас, синко, имао бар неко оплакати, па би и то било нешто”

Текст и фото: Милоје Ж. Николић

Османски султан Сулејман Законодавац (1520–1561) у свом првом походу на Европу налегао је под Београд, почетком лета 1521. Првобитно је планирано да се негде у Јужној Угарској одржи бој против Угара. Пошто до тога није дошло, султан је одлучио да заузме Београд и Сремску деспотовину.
Да би се лакше овладало Београдом, најпре је заузет Шабац, одакле се упало у Срем, где су заузети Земун, Купиник, Бареш и Сланкамен. Султан је 1. августа свечано ушао у Земун, одакле је посматрао борбе под Београдом. Браниоци су пружали жесток отпор, али су се ипак предали 29. августа 1521. Да би умањио сопствене жртве, султан је мимо обичаја прихватио предају града, обећавши да ће поштедети браниоце. Ратнике је с мањим бројем Угара пустио да отплове, али су их код Сланкамена Турци сачекали и побили. Цивилно становништво, махом српско, сабрано је под освојени град. Недалеко од њих доведени су заробљени житељи Сремске деспотовине. Народу је допуштено да са собом понесе и светиње.
Заробљени Срби кренули су од Београда 9. септембра 1521. према Цариграду, где су приспели после педесет дана пешачења, уз војну пратњу. Са собом су носили мошти Свете Петке (данас се налазе у Јашију), свете царице Теофане, чудотворну икону Богородице Београдске и друге светиње. Стражари су допуштали народу да целива светиње уз обавезан прилог. Колона прогнаника често се заустављала, јер су Срби извирали из шума да би целивали светиње и последњи пут се видели са браћом. Ти дирљиви сусрети понављали су се све до српских етничких граница, подалеко иза Сердике (данашња Софија у Бугарској). Доста далеко испред града пред изгнанике је изашао цариградски патријарх с народом. Носили су иконе и крстове, али то није ублажило сургунску тугу, јер се између њих испречила језичка баријера.

ИЗМЕЂУ ТРАКИЈЕ И ГАЛИПОЉА

Пред Цариградом Турци су изгнанике поделили. Градско становништво Београда смештено је поред Теодосијевих бедема иза Друге болничке капије, доцније по њима назване Београдска (Белград капи). Земљораднички београдски живаљ насељен је код оближњег језера, где су одржавали изворишта цариградског водовода. Тамо су основали Београдско Село. Прогнаници из Сремске деспотовине смештени су у селима која се налазе на ободу Тракије и улазног дела Галипољског полуострва, у области Малкара-Евреше. Ово подручје беше ненасељено. Изгледа да су Срби основали и неколико нових насеља. Иначе, клима је медитеранска, а земљиште плодно и подесно за обраду. Приспели прогнаници населили су Бајрамич, Болавади, Еврен, Гејгелди, Гелџик, Халачдереси, Караџа, Теке и Учдере. Према првом попису из 1530, у селима је било 343 дома, неожењених 111, а удовица 104. На основу тога, претпостављамо да је исељеничка група из Срема бројала преко 2.000 душа. Необично је да се у њој налазило доста удовица, око 18 одсто. Ово је вероватно повезано са ратовањем по Срему. Сургуни су носили имена: Радица, Павле, Радослав, Радован, Марко, Вук, Радул, Милко, Димитрије... Они су густо населили Учдере, Болавади, Гелџик и Бајрамич, бавили су се махом земљорадњом. Главне узгојне културе беху: пшеница, јечам, овас, лећа (сочиво), нохут (леблебија), сусам, просо и памук. Одгајали су овце и свиње, а касније говеда и коње. Били су вредни, па су обрађивали читлуке и у околним пустим селима.
Пописи до почетка XVII столећа указују на почетак исламизације, као и на извесна мешања грчког становништва са делом сремских прогнаника. Они који су се смешали са Грцима изгубили су се у њиховој маси. Притисци локалне власти и околних Грка, бежања у XVII веку и враћања, утицали су да забораве и онако ослабљене старе обичаје и традицију. У њиховом памћењу није остало ни помена о Срему. А остали, који су се држали заједно и нису се мешали, успели су да сачувају језик, обичаје, предања и свест да припадају српском народу.

РАТОВИ, ПОТУЦАЊА, ОСИПАЊА

Део сремских прогнаника, вероватно средином XVII столећа, побегао је у Србију. Када су борбе у Великом бечком рату (1683–1699) пренете у Србију, они су се укључили у борбу против Турака. Поражена хабсбуршка војска оставила је на цедилу своје савезнике, па и галипољске Србе. Они су кренули за аустријском војском, али су их Турци сустигли и део заробили код Јагодине. Поново су их поделили. Одвели су једну групу на опустеле поседе у пиротском крају. Остале су населили у Нишу, у четврти која се и данас зове Јагодин мала.
На самом почетку следећег аустро-турског рата (1737–1739), пиротска раја, односно галипољски Срби, дигли су устанак и ослободили своју нахију. Турска војска из Софије продрла је у овај крај, сурово се осветивши. Становништво пиротског предела прешло је са аустријском војском на њену територију. Убрзо, 1740, Турска је помиловала Србе и дозволила им повратак. Део галипољских Срба вратио се у опустошену Србију и населио у селу Темнић код Јагодине. Они који нису остали у овом месту вратили су се у Бајрамич, па због тога они верују да су пореклом од Јагодине.
Према турским пописима из XVI века, са сремским сургунима приспело је и неколико свештеника. Када су они преминули, у српска села дошли су грчки попови и учитељи. Грци су службе у цркви и учење деце вршили својим језиком. Народ је на овај покушај денационализације мудро одговорио. Учили су грчки ради разумевања црквених обреда, али ван цркве и школе нису хтели ни да зуцну. Да би преживели у српској средини, свештеници и учитељи морали су да науче српски. У то доба настала је пословица галипољских Срба: „Попа у цркви пује грчки, а ми дома нашенски (српски) бисидимо.” Процеси одрођавања и претапања у друге народе дуги су и мучни. О томе сведочи и чињеница да су сремски прогнаници, њих преко две хиљаде душа, населили девет села 1521. године, и дуго их држали, али освит XX столећа дочекали су само у једном: у Бајрамичу. Ово насеље је велико, са огромним атаром, и у њега су се вероватно повлачили они који нису желели да се погрче или поисламе. Сремски прогнаници живели су у турском, бугарском и грчком окружењу. Бугари из околине звали су их Сургунчета или Српчета, а Грци Вулгаро-Серви, односно Бугаро-Срби.

ОСВЕТА ЗА БАЛКАНСКИ РАТ

Блага медитеранска клима и плодна земља омогућиле су Србима да уз доста рада лепо живе. Они су се својим иметком издвајали од околних народа. Али све је прекинуто почетком Првог балканском рата, 1912. године.
У то доба у Бајрамичу је живело 120 породица, од којих је било неколико Грка домазета. Много пре тога Срби су се женили Гркињама из околних села које су се уклапале у мужевљеву средину. Османски војни порази на Балкану озлоједили су турско становништво, које се светило убијајући и пљачкајући хришћанске комшије. Крајем 1912. Турци су планирали да покољу галипољске Србе у Бајрамичу. Срећом, за то је сазнао бајрамички Цинцар Јања, који је обавестио своје комшије. Уочи недеље одређене за покољ, житељи су се склонили у планину изнад села и тако спасли животе. Сутрадан је башибозук упао у село, опљачкавши га, спаливши Цркву Свете Петке, школу, дућане и неколико кућа. Поубијали су старце који се нису склонили. Затим су кружили селом сакупљајући крупну и ситну стоку, а убијајући свиње. Ова пљачка нанела је Србима велику штету, а учестали упади криминалних елемената отежавали су и загорчавали живот житељима Бајрамича. Сиромаштво је приспело у некада богато село.
Кратак предах, као увертира за будућа страдања, наступио је почетком 1913. и трајао до 10. августа исте године, када је потписан Букурештански мировни уговор који је означио крај Другог балканског рата. Према том уговору, део Тракије и Галипољско полуострво нашли су се у границама Османског царства. Околни Турци одмах су навалили на Бајрамич. Схвативши да је у питању биолошки опстанак, галипољски Срби послали су у Цариград делегацију коју су чинили: Таса Ламбов, Андре Ђурић Карађозовић и Пандаљ Вуксић. Они су се обратили српском, руском и грчком посланству. Српски посланик је уз помоћ руског конзула испословао одборење и пасоше за сеобу. Немоћне локалне турске власти нису биле раде исељавању, али истовремено нису могле или желеле да спрече нападе зулумћара на Бајрамич. После једне велике пљачке у јесен 1913. године, сеоски представници запутили су се у Уршу, где се налазила општинска власт. Турци су их ружно дочекали, кивни на њих што желе да се одселе, али су им после свађе поставили ултиматум да се иселе за три дана. Уплашени житељи Бајрамича су са запрежним колима и стварима које се могу понети отишли на пристаниште оближњег Галипоља. Тамо су унајмили турски брод да их превезе у Солун, давши власнику капару. Док су чекали укрцавање, службеник српског конзулата обавестио их је да Турци планирају да их на пучини покољу. Зато су остали на пристаништу, чекајући руски брод из Цариграда који их је превезао до солунског пристаништа.

БЕСКРАЈНИ ВРТЛОЗИ

У Солуну их је дочекало љубазно особље српског конзулата, које их је сместило у штале на српском делу пристаништа. Овде су остали месец дана. Одатле су возом пребачени у Скопље и привремено смештени у село Аџелар Скопски. Власт им је доделила плацеве у селу Ибраимово. Довезен је и камен за градњу кућа, али почетак Великог рата, 1914, онемогућио је подизање домова. Тада је започело доба потуцања, страдања, мучења, расипања и пропадања галипољских Срба.
Окупиравши Скопље, бугарска војска је поделила придошлице из Турске у две групе. Једни су одведени у пиротски крај, а други у околину Алексинца. Они који су доведени у алексиначко Поморавље настањени су у села Бујмир, Суповац, Дреновац, Лужани, Грејач, Дошница и Ноздрен. Тамо су радили као слуге и наполичари, за половину или трећину рода. Народ се ружно понашао према њима, сматрајући их за Турке због одела које су носили.
У завршним борбама за ослобођење Србије 1918. учествовале су и грчке јединице, од којих је једна прошла кроз алексиначки крај. Неки грчки војник је обавестио галипољске Србе да су Тракија и Галипољско полуострво припали Грчкој, па су они хаотично кренули према Солуну. Дојадило им је злопаћење на туђој, када су имали своју земљу, и то плоднију. У Салоники су приспели почетком 1919, где их је сачекала тужна вест да њихов родни крај није ослобођен. По доласку у Солун захватила их је епидемија тифуса која је усмртила добар део намученог народа. Преостали део ове групе стигао је у Бајрамич 1920. Није мало њих остало у Скопљу, а део је био у Пловдиву у Бугарској, где се склонио током првог напуштања Галипољског полуострва. Приспевши у жељени Бајрамич, Срби су свом снагом навалили да обнављају опустошена имања. Са преосталим новцем куповали су стоку и покућство, али залуд. Долазили су још несрећнији дани.
После грчко-турског рата (1919–1922) Тракија је поново припала Турској, а за галипољске Србе наступила су тешка времена. У Бајрамичу су потрошили преостале уштеђевине, а из њега су морали да беже наврат-нанос. У другом и коначном бекству нису могли скоро ништа понети, јер су Турци бесомучно напали село. Нису стигли да понесу ни црквено звоно, већ су га спустили у црквени бунар. Многи нису стигли да са собом поведу ни сву децу. Причао нам је човек у Пехчеву, да је његовог оца зграбила старија сестра, док је млађа сестрица остављена. Успели су да понесу икону Свете Петке коју и данас чувају.
У хаотичном бекству једна група се домогла брода у Галипољу и тако приспела у Солун, а други су пешице бежали. Због навале народа закрчио се мост на Марици, па су нестрпљивији продужили узводно, појачавши стару српску колонију у Пловдиву која је у међувремену нестала. Већина се ипак некако домогла Солуна. Ту су им грчке власти понудиле имања да остану код њих, али они нису желели. Обратили су се српском конзулату са захтевом да се населе у старој постојбини. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је њихову молбу и сместила их у село Пехчево, на бугарској граници, у тадашњој Јужној Србији. У ово место дошли су децембра 1922, настанивши се у дотрајалим напуштеним турским кућама. Свака од 75 приспелих породица добила је по пет хектара обрадиве земље.

МУКЕ СУРГУНСКЕ НЕ ПРЕСТАЈУ

Њихове мучне селидбе, започете у јесен 1913, окончане су крајем 1922. Те године завршена су њихова тегобна потуцања од немила до недрага, али не и страдања. Када су кренули из Бајрамича 1913. према галипољском пристаништу, свака породица поседовала је већи број запрежних воловских четворних кола са арњевима. На једним колима беше озидан шпорет са одговарајућом потпалом, дрвима и нешто посуђа за припремање хране и обедовање. У осталим колима били су постељина, одело, обућа и породичне драгоцености. Нејач се углавном возила на колима, док су волове водили и терали одрасли мушкарци. Када се запреге уморе а чељад огладни, колона би стала. Док су деца напасала волове, мушки су прикупљали дрва за ватру, а жене и девојке су спремале и кувале храну на шпоретима. Застајало се обично поподне, па би се ту и коначило, да би се у следећу зору кретало. Претпостављамо да је била организована и наоружана стражарска служба.
Ђорђе Михаиловић, један од учесника страдалних путовања, чувао је испред куће у Пехчеву воловска кола са озиданим шпоретом све до средине прошлог столећа. Он није ни под којим условима прихватао промену презимена у Михаилов.
Галипољски Срби морали су да се привикавају на нове климатске и друштвене околности. Бајрамич је поред Егејског мора са веома плодном земљом. Тамо су се бавили узгојем и продајом разноврсних медитеранских ратарских култура, као и сточарством. Блага и кратка зима омогућавала је олакшано одгајање крупне и ситне стоке. Увек је то био вредан и радан свет, па су били имућнији од житеља околних села. Са друге стране, Пехчево се налази на планини, са надморском висином између 900 и 1.000 метара. Климатски услови далеко оштрији, а земљиште неупоредиво неплодније. И тако посног земљишта било је мање него у Бајрамичу, где су породице поседовале десетине хектара, чак и стотине. Једна фамилија имала је чак осамсто хектара. Поврх свега, затечено становништво дочекало их је непријатељски, јер су добили плоднију турску земљу у горњем делу села. Долазило је и до честих свађа, па је жандармерија неколико пута спречила масовне сукобе. Непријатности са новим комшијама изгледале чак и доброћудно у односу на суровост бугараша, односно распуштених бугарских комита који су туда деловали до почетка Другог светског рата. Колико су бугараши били опасни сведочи чињеница да су тридесетих година XX столећа за једну ноћ поклали сво свештенство у беровском намесништву, тамо где су они живели.

ДВЕ ОКУПАЦИЈЕ И РАСРБЉАВАЊЕ

Други светски рат, од априла 1941, проузроковао је нова страдања преосталих тракијских Срба. Бугарска окупаторска власт спровела је аграрну реформу, одузевши им и оно мало земље и дајући је домицилном становништву. Оставши без поседа, сурвали су се у сиромаштво. Били су и под сталном присмотром од стране окупатора, који је користио сваку прилику да их малтретира и батина. Од самог доласка бугарске окупационе власти почеле су да им мењају презимена, што је било прва мера бугаризације. Тако су, на пример, Каракашовићи постали Каракашов, Галазовићи Галазов и слично. Појединци су одбијали промену презимена без обзира на сурова премлаћивања.
Да би спречили интернирање у Бугарску, галипољски Срби морали су да пошаљу делегацију у Софију. Она је имала среће, јер је пронашла посланика Таска из Разлога, кога су упознали 1912. године, када је он као војник прошао кроз Бајрамич. Испословао им је забрану интернирања, али не и враћање одузете земље и престанак насилног мењања презимена.
После Другог светског рата враћена им је одузета земља, али је промена презимена настављена без икакве сагласности. Тако су чак и два рођена брата добијала различита презимена. На пример, један Костић је преименован у Костовски, а други у Костов, Којовић је постајао Којо и слично. Ово се лепо може сагледати на њиховом гробљу у Пехчеву.
Српска наука им је посветила неку пажњу, али недовољну, док се држава понашала као зла маћеха. Најпре их је посетио етнолог Јеремија М. Павловић 1923, Миленко Филиповић 1937, језикословац и дијалектолог Павле Ивић између 1950. и 1953, етнолог Марија Павловић 2016.
Галипољски Срби писали су представке југословенској краљевској влади о својим остављеним непокретностима у Бајрамичу, али од ње нису примили никакав одговор. А од својих комшија насељених у Бугарској и Грчкој сазнали су да је њима исплаћена надокнада за остављену имовину. Из штампе су сазнали за позив егејским Македонцима, који су 1913. оставили имања у данашњој Грчкој, да се пријаве Заводу за заштиту југословенске имовине у иностранству, ради надокнађивања штете. Одмах су написали представку истом Заводу, који им је одговорио да је Краљевина Југославија то питање решила уговором са Турском, а зашто им надокнада није исплаћена нису знали. Али, без обзира на то, Федеративна Народна Република Југославија донела је Закон о надокнади штете за имовину остављену у Турској. Закон је објављен у Службеном листу бр. 45/1947. Према овом Службеном листу, заинтересовани су морали да доставе Заводу пријаве са пописом остављених непокретности у Турској до 15. јуна 1947. Сваком заинтересованом исплаћена је половина у готовини, а други део у обвезницама. У то време Пехчево је било у саставу општине Берово, која им није јавила за поменути Закон. Пропуст се десио јер галипољски Срби нису имали својих људи у општинској власти.

ПРОГУТАНИ ЋУТАЊЕМ

После негативног одговора реченог Завода, тракијски Срби су 1950. пресавили табак и написали молбу Савезној народној скупштини у Београду. Детаљно су описали своја потуцања и страдања од 1913. до 1945. Образложили су зашто се нису благовремено пријавили, молећи да им се ипак надокнади штета за напуштену имовину. Уз молбу су приложили: објављену студију Галипољски Срби Миленка Филиповића, одговор београдског Завода за заштиту југословенске имовине у иностранству, пријаве за имовину осталу у Турској за 75 тада приспелих породица и сачуване тапије на турском о поседима у Бајрамичу. Одговор од Савезне народне скупштине ФНРЈ нису никада добили.
Наставили су да живе и раде изложени програмираној асимилацији. Они су се томе супротстављали док су трајале старије генерације. Пружање отпора одрођавању, зачињено потпуном незаинтересованошћу комунистичке Србије, довело је до подела међу њима каквих дотад није било. Поред чврстог српског језгра, појавило се још једно које је, наједанпут, заговарало њихову македонску прошлост и будућност. Појавила се и трећа струја, која тврди да су они Грци, иако не знају ни две грчке речи. Гркофили, са тежњом да постану гркомани, истичу да су у Бајрамичу међу прабабама имали Гркиња из околних села. Њихово истрајавање на поменутим неоснованим тврдњама упућује на препознатљиви српски инат, изазван тугом због огрешења матице. Неважни су њихови мотиви, вредна пажње је заинтересованост грчке државе да их присвоји. Међу њих је долазио грчки амбасадор из Скопља, деца им одлазе на бесплатна летовања на грчка мора. Поодавно се прича да ће се у Пехчеву отворити школа грчког језика. Насупрот томе, према нашим сазнањима, галипољски Срби нису познати ни политичарима из српске мањине у Македонији.
Према попису из 2011, у Пехчеву је забележено свега дванаест Срба, од којих је до сада неколико преминуло. Дакле, остале су македонска и гркофилска струја.
Галипољски Срби данас, поред Пехчева, живе у Штипу, Скопљу и можда по другим градовима, а у Србији има их у Београду, Новом Саду и другде. Постоје и у Бугарској, у Пловдиву, Софији и другим местима. У Грчкој су у близини тракијског града Александрополиса, а Бог зна где их има још.

НЕЧУЈНА ЗВОНА ГАЛИПОЉСКА

Када смо у пролеће 2018. са телевизијском екипом посетили Галипоље, зауставили смо се на раскрсници села испред Бајрамича. Наш сарадник на терену Мурат Саваш (Шабановић) свратио је у оближњу крчму. Отуда се вратио са старијим човеком који се представио као Балта Бугарин, муслиман из Бајрамича. После упознавања окренуо се потписнику ових редова казавши: „Ја сам Бугарин рођен у Бајрамичу. Када смо шездесетих година прошлог столећа градили џамију на месту ваше цркве, отац и ја пронашли смо у бунару црквено звоно. Однели смо га у Галипоље, где се и данас налази окачено испред зграде општине.”
После завршетка телевизијског снимања наишле су две жене средњих година, обучене у шалваре, али без фереџа. Чувши одакле смо, одмах су радосно проговориле бугарским језиком, позивајући нас у своје домове да нас угосте. Наше одбијање зачудило их је, па је старија почела да образлаже зашто нас позивају:
„Браћо Срби, молим вас, свратите до нас. Желимо да се захвалимо за сва добра која сте нам оставили. Наши дедови и прадедови доселили су се у Бајрамич 1928. године. Тада су ушли у ваше напуштене куће и друге зграде, градине, њиве, воћњаке, шуме и лугове. Ми и данас пијемо воду из оне три чесме испред села које сте нам оставили. До недавно су радиле и три ветрењаче претекле од вас. Ви сте први Срби које смо виделе и хоћемо да вас почастимо и искажемо благодарност и поштовање за све што сте нам оставили.”
На жалост, нисмо имали времена да прихватимо њихове љубазне позиве. Да јесмо, ко зна шта бисмо још чули о Бајрамичу.

(Аутор је историчар, магистар наука, истраживач Завода
за заштиту споменика културе у Ваљеву, сада у пензији)